Блог

Моћ природе - написао Раде Живковић

Као у песми Војислава Илића, као у причи о Снежној принцези, зима је покрила снегом долине и поља равна. Обилне снежне падавине, после много благих зима, погодиле су и овај део Старог континента. Србија је окована снегом и ледом, живот грађана је, поред бројних проблема, постао још компликованији и тежи. Било је и већих снегова 1984, када је на Митровцу пало (без намета) 213 центиметара, али одавно убедљивије није природа поразила човека и показал му да је још увек мали и недорастао, као ове зиме.

У славу Бога, јунака и витештва

Годинама уназад присуствујем догађају, који изазове највеће интересовање Земунаца. Реч је о традиционалном такмичењу за Богојављенски крст, који се одржава на лепом, плавом Дунаву, код култног ресторана Венеција.

Вече када је блистала суза у оку - написао Раде Живковић

Као и свих претходних година, Земун обележава свој дан, дан када су српски војници победоносно умарширали у наш град и ослободили га у Првом светском рату. И ове године Земун се поносно сећа својих ослободилаца и евоцира успомену на све оне који су јуначком смрћу омогућили достојан и слободан живот будућим генерацијама. Наш град цени и поштује све оне, који доприносе његовом развоју и угледу и представљају га у најлепшем, односно светлу које стварно заслужује. Градска општина Земун се, у име свих суграђана, значајним признањима и пригодним поклонима, захвалила свима, који су, свако у својим областима, допринели остварењу тог заједничког циља. Честитамо !

Прича о Бори фотографу - написао Раде Живковић

Мало ко ће нам веровати да смо били негде или да смо срели неку познату и важну особу, уколико немамо кључни доказ – фотографију. Тешко је дати праву дефиницију фотографије? Да ли је то тренутак нечије инспирације, тренутак сачуван за вечност или је то јединствени и непоновљиви лепо упаковани тренутак. Уз све ово потребна је и срећа да се овековечи баш тај тренутак, да се одреди делић секунде, јер нам се живот одсликава у делићима секунде. Али, модерна технологија и разни фото шопови омогућили су нам да фалсификујемо све, а највише живот ? За трен ока смршамо 30 килограма, лице нам је испеглано и бебећи нежно, усне, коса, задњица, груди ... А некада, ех некада, то си шта си и другачији не можеш бити ? Тражећи саговорника на ову тему, отишао сам код Борисава Лишанчића, најстаријег земунског фотографа, доскорашњег власника фотографске радње ,,Фото Бора“ у Главној улици у Земуну. Доскорашњег, јер је пре пет година радњу преузео његов син Драган Лишанчић. У радњи ме је дочекао човек необично праве сребрне косе, који веома личи на чувеног глумца Жерара Депардјеа,наравно са много лепшим носом. Бора је најбољи саговорник и сведок времена од ,,Лајке“ до ,,Кодака“, господин са манирима, који ми је испричао своју животну и радну причу.

Прича о човеку и камену - написао Раде Живковић

Ако постоји најуниверзалнији алат у кући, онда је то нож.

Жаре - последњи београдски пушкар и оружар - написао Раде Живковић

Феномен оружја и култ држања оружја у Срба и осталих балканских народа, тема је о којој би се могле организовати вишенедељне научне расправе ?! Неколико дана би стручњаци разних профила морали посветити питању да ли је ,,љубав“ према оружју мит или неспорна чињеница, која је условљена друштвено историјским околностима? Одакле потичу корени тог мита или чињенице, зашто Срби пуцају на свадбама и весељима, да ли оружје држе због оправданих претњи, има ли ту и елемената страха или је то само једна од бројних наших опсесија? Али, баталимо научне тезе, нека се тиме баве оне државне институције које су дозволиле да се, више од 70 посто трофејног оружја наших предака, из многобројних битака и војевања, налази у страним историјским музејима? Зашто?. Без обзира на традиционалну и епску димензију оружја, на сушту потребу да га имамо у кући, мало је људи који тај механизам познају. Част старијим оружарима из ,,Заставе“, али мало њих заиста данас може да се похвали знањем пушкара и оружара. Један од ретких је и Земунац Миодраг Жарковић, једини оружар на ширем подручју Београда и међу последњима у Србији. О томе како је почео овај занат, како се односимо према оружју и неким другим темама, разговарали смо у његовој занатској радњи у Земуну.

Младост, прича о најстаријем земунском кошаркашком клубу - написао Раде Живковић

Да наш језик нуди невероватну игру речи, најбоље потврђује наслов ове приче. Младост, а најстарија, ту се нешто не поклапа. Али, ово није  тема за лингвистичко надгорњавање, већ прича која ће ближе представити један спортски колектив испред којег стоји епитет најстарији. А све је почело неких педесетих година прошлог века, када је дошло до распада ,,Локомотиве“ из Земуна, веома успешног кошаркашког клуба тадашње СФРЈ. Неколицини веома талентованих дечака са обале Дунава, прикључили су се већ искусни дојучерашњи првотимци угашеног клуба и њих 23 регистрована играча, под вођством пионира земунске кошарке Миомира  и Велизара Лилића, кренуло је у исписивање историје клуба којим се поноси наш град. Случајно или намерно, клуб је основан 25. маја 1955. године, на дан када је 24 милиона становника дувало у рођенданске свеће ,,највећег сина наших народа и народности“. Верујем да се друго име осим Младост није смело ни дати на тај датум ? О историјату клуба, резултатима, тешкоћама и свему ономе што чини ову чаробну игру између два гвоздена обруча, разговарао сам са садашњим руководиоцима, Јованом Ивићем и Ненадом Пујазом, Јоцом и Пујкетом, тандемом који деценијама кормилари овим кошаркашким бродом.

Мајстор Радивоје, последњи земунски и београдски сарач - написао Раде Живковић

Најпре су правили уларе, самаре, канџије и осталу опрему за коње ? Појавом првих трактора, ове занатлије су се суочиле са првим проблемима. Како се број трактора повећавао, тако се смањивао број коња и потреба за њиховим производима. Било је ту и неколико производа за воловске и кравље запреге. Било, али их одавно нема ? Суочени са губитком муштерија, ретки мајстори овог ретког заната су се прилагодили новим околностима и све своје умеће усмерили ка улепшавању најпопуларнијег планетарног кућног љубимца – пса ! И док су деде и очеви правили велике амове, самаре, канџије и уларе за разне алатасте, вране, сиве и доратасте лепотане, њихови унуци данас су принуђени да испуњавају жеље власницима паса и праве разне врсте огрлица, поводаца, појасева и чега све нема у данашњем свету, свету где се већа пажња посвећује луталицама, него деци без родитеља и дома. О свему овоме, о суноврату сарачког заната и мукама са којима се боре ретки мајстори, у кући где живи са породицом и вредно ствара, разговарао сам са Радивојем Петровићем, последњим и јединим сарачем у Земуну.

Поштовани посетиоци блога Градске општине Земун ! Молимо Вас да у својим коментарима избегавате ружне, неприкладне и увредљиве речи, посебно на националној и верској основи, јер ће такви коментари бити одмах уклоњени са блога. Држите се понуђене теме, дајте предлоге, примедбе и сугестије како бисмо унапредили и обогатили садржај.
Добродошлицу на овај сајт жели Вам Градска општина Земун и блог администратор Раде Живковић.